Едвард Коцбек: Речи умиру

О писцу на Википедији

REČI UMIRU

Ne mogu da zaspim,

oko mene nastaje velika nesreća,

reči koje sam negda

izgovorio i odaslao u svet,

najednom se vraćaju posustale,

 bolesne, smrtno uznemirene,

traže utočište od propasti,

lepršaju, krilima mašu, cvrkuću, 

pijuču otegnuto, obleću me,

beže od strošenosti i zaborava,

od staklastih očiju mrtvaca,

od laserskog zraka, što odbijarazmišljanje i posrednika,

nastaje kružno plamsanje izraza,

širi se pomamna žurba,

rečimucaju,

previjaju se u grčevima

ne umeju više domu gde susvake noći konačile,

udaraju krilima iznad mene,

dok ležim u tami prazan i nem, 

prepoznajem ih pitome,

divljevesele i tužne, zasanjane,

 preplašene, neznane,izdajničke,

očajne,nestašne,ljubavne,

 junačke,pobožne,sve maternje,

sve moje, očeve, svo moje biće

moje uspomene, moje slutnje,

moje proročanstvo, moje umiranje,

već ih je puna soba,

spuštaju se na predmete, nikuda ne mogu,

opterećuju me, preklinju, umiru, jecaju i ponavljaju,

sve duplje okaljane,

sva gnezda razorena,

svi vidici zatvoreni,

sva usta nema,

katastrofa se u mene seli,

nikuda ih ne mogu vratiti,

ničim utešiti,

ni ruke ne mogu da ispružim

ni usta da otvorim,

reč očajanje ne mogu da pomilujem, ništa nemogu da kažem rečima uteha,

izbavljenje,

reči igračka i milost me guše,

na oči mi se spuštaju one nesrećne,

koje sam zanemarivao ili ih nikadaizgovorio nisam,

ali mi se jedna od njih ugnezdilasred uzdrhtalih usana,

nikad je još nisam video u rečniku.

Advertisements

Блаже Конески: Везиља

О писцу на Википедији

ВЕЗИЉА – Блаже Конески

1

Везиљо, кажи како да се роди
проста и строга македонска песма,
из овог срца, што са собом води
разговор ноћни сред немира бесна?

Нек се два конца из срца опара,
један црн, други од црвене боје,
први што тугу грозничаву ствара,
а други светлу чежњу глади своје.

Па с њима нижи једноличне низе,
песму од чежње и песму од муке,
ко што ја везем на ланене ризе
рукав за беле невестинске руке.

Судбинско нешто плело се одавно
од те две нити, две речи сазвучне,
једна што буди мрак и нешто тавно,
а друга зоре крваве и мучне.

2

Везиљо, лице погнуто окрени,
погледај небо у та подна златна,
из ког се блиста и чудно шарени
твој вез сред плавог, небескога платна.

Ти не знаш никад ни за вечер касну,
ти си ко око устрепталих срна.
Тамо све боје час горе, час гасну,
две шаре твоје – црвена и црна.

Зар се не плашиш већ од блеска тога
да ће твој спомен сваки да угасе?
Зашто нестајеш тако дивна, строга,
пролазе дани, а коби се гласе.

– Спомени драги кад у души блесну
гасе се од њих ко цвеће без боје.
А ти што ловиш звук за чудну песму
већ си сам реко реч судбине своје.

И како не читати македоснку књижевност у оригиналу?! непреводива сликовитост македонског језика!

Весна Парун

О песникињи – на Википедији

Весна Парун: ТИ КОЈА ИМАШ РУКЕ НЕВИНИЈЕ

Ти која имаш руке невиније од мојих
и која си мудра као безбрижност.
Ти која умијеш с његова чела читати
боље од мене његову самоћу,
и која отклањаш споре сјенке
колебања с његова лица
као што прољетни вјетар отклања
сјене облака које плове над бријегом.

Ако твој загрљај храбри срце
и твоја бедра заустављају бол,
ако је твоје име починак
његовим мислима, и твоје грло
хладовина његову лежају,
и ноћ твојега гласа воћњак
још недодирнут олујама.

Онда остани покрај њега
и буди побожнија од свију
које су га љубиле прије тебе.
Бој се јека што се приближују
недужним постељама љубави.
И блага буди његову сну,
под невидљивом планином
на рубу мора које хучи.

Шећи његовим жалом. Нека те сусрећу
ожалошћене плискавице.
Тумарај његовом шумом. Пријазни гуштери
неће ти учинити зла.
И жедне змије које ја укротих
пред тобом бити ће понизне.

Нека ти пјевају птице које ја огријах
у ноћима оштрих мразова.
Нека те милује дјечак којега заштитих
од ухода на пустом друму.
Нека ти мирише цвијеће које ја заливах
својим сузама.

Ја не дочеках наљепше доба
његове мушкости. Његову плодност
не примих у своја њедра
која су пустошили погледи
гонича стоке на сајмовима
и похлепних разбојника.

Ја нећу никад водити за руку
његову дјецу. И приче
које за њих давно припремих
можда ћу испричати плачући
малим убогим медвједима
остављеној црној шуми.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
буди блага његову сну
који је остао безазлен.
Али ми допусти да видим
његово лице док на њега буду
силазиле непознате године.

И реци ми каткад нешто о њему,
да не морам питати странце
који ми се чуде, и сусједе
који жале моју стрпљивост.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
остани крај његова узглавља
и буди блага његову сну!

Проклета авлија, Иво Андрић

Кликни на линк → Проклета авлија, Иво Андрић

О Писцу (погледајте спољне везе као извор даљег истраживања)

Беседа о причи и причању поводом доделе Нобелове награде → Пројекат Растко

 

Чекајући Годоа, Семјуел Бекет

Текст овде

Фантастична презентација из Базе знања коју су креирали Јасна Пешут, Амра Полимац, Мирослав Видовић из Машинско-електротехничка школа Прибој.

преузми → BEKET CEKAJUCI GODOA