Савремена књижевност

Савременом књиженошћи назива се период књижевног стварања после Другог светског рата, дакле књижевност друге половине 20. века. Њене корене не без разлога треба тражити у модерни.

Ако је после првог светског рата човек био суочен са трагиком овог највећег икада познатог оружаног сукоба, са узалудношћу страдања и беспомоћношћу човека, шта је требало да мисли сада после другог великог таквог сукоба? Како је могао д анађе одоговор у ументости или порицању себе? Потражио је нове одговоре.

  • Бог је мртав! – Ниче

,,Нихилизам пориче било шта вредно, реалитивизује и пориче сваки смисао. У његовој ништавности све је произвољно, случајно, и без значења. „Људска бића су свесне машине без могућности да утичу на своју судбину или да учине било шта значајно са њом. Према томе, људска бића су (у смислу вредности) мртва.“ Заступници нихилизма свој поглед на свет сматрају искреном борбом против празноверја, предрасуда, навика и обичаја чије се постојање не може оправдати разумом. Унутар те борбе нихилизам тако штеди једноставну, искрену веру, која представља психолошку нужност осећања али се бескомпромисно бори против хришћанског лицемерја.
Трагичност и бесмисао нихилизма најрадикалније одређује немачки философ Фридрих Ниче. Анимозитет према хришћанском поимању Бога и егзистенције уопште који је стекао још у раној младости утиче на то да он у развоју своје философске концепције прво „убија“ Бога, а затим и морал, а на њихово место ставља човека, односно, над-човека. Усклик „Бог је мртав!“ с нашег гледишта није само атеистичко „ослобођење“ ума од терета привида, него и суочавање човека с неутешном празнином бесмисла.
Шта заправо говори његов закључак да је Бог мртав? Он не тврди да нема бога, он чак не каже ни да не верује у бога. Не ограничава се на психолошко утврђивање одсуства вере које је у његово време у знатном порасту и не покушава да докаже непостојаност божијег бића из механичко – природних, материјалистичких позиција. Он напросто каже да је Бог данас мртав. Та тврдња је на изглед само оцена духовне ситуације савременог доба. Човек, и када је препун стрепње и страхова, не може више да се позива на Бога и да у њему тражи уточиште и смисао. Људско биће је приморано да се узда само у себе, без икакве оправдане наде.
Празнина коју је оставило убијање Бога мора бити попуњена нечим другим, нечим што ће људском бићу дати смисао. Ниче то проналази у свом над-човеку. Човек за Ничеа истовремено представља и тежњу за слободом и немогућност њеног постизања. Бити човек је нешто што стално треба прихватати и превазилазити. Ово превазилажење видимо у идеалу над-човека, који захваљујући обнављајућој стваралачкој моћи непрекидно превазилази своју чињеничну стварност и границе које она намеће. Сада, када је човек остао сам, није добро да пасивно чека да постане жртва бесмисла, боље је да од себе направи нешто ново – над-човека који му даје смисао који је Богоубиство одузело.
Нихилизам код Ничеа остаје прво и последње одредиште, није га могуће избећи, представља нужност: „…у њему свој крајњи закључак имају управо наше досадашње вредности; јер је нихилизам до краја промишљена логика наших великих вредности и идеала, – јер нихилизам морамо најпре доживети, да бисмо сазнали шта је заправо била вредност ових ‘вреднота’…“ „Нема истине, нема апсолутног стања, нема ‘ствари по себи’. Ето, то је нихилизам, и то у свом највишем смислу.“ Тако, услед смрти бога, човеку остаје да живи мучан бесмисао сопствене егзистенције…“

презето са сајта Б92

Егзистенцијализам…

Књижевност постаје елитистичка. Свако свој свет.

Чланак се уређује…

Материјал за истраживање:

Едвард Коцбек: Речи умиру

О писцу на Википедији

REČI UMIRU

Ne mogu da zaspim,

oko mene nastaje velika nesreća,

reči koje sam negda

izgovorio i odaslao u svet,

najednom se vraćaju posustale,

 bolesne, smrtno uznemirene,

traže utočište od propasti,

lepršaju, krilima mašu, cvrkuću, 

pijuču otegnuto, obleću me,

beže od strošenosti i zaborava,

od staklastih očiju mrtvaca,

od laserskog zraka, što odbijarazmišljanje i posrednika,

nastaje kružno plamsanje izraza,

širi se pomamna žurba,

rečimucaju,

previjaju se u grčevima

ne umeju više domu gde susvake noći konačile,

udaraju krilima iznad mene,

dok ležim u tami prazan i nem, 

prepoznajem ih pitome,

divljevesele i tužne, zasanjane,

 preplašene, neznane,izdajničke,

očajne,nestašne,ljubavne,

 junačke,pobožne,sve maternje,

sve moje, očeve, svo moje biće

moje uspomene, moje slutnje,

moje proročanstvo, moje umiranje,

već ih je puna soba,

spuštaju se na predmete, nikuda ne mogu,

opterećuju me, preklinju, umiru, jecaju i ponavljaju,

sve duplje okaljane,

sva gnezda razorena,

svi vidici zatvoreni,

sva usta nema,

katastrofa se u mene seli,

nikuda ih ne mogu vratiti,

ničim utešiti,

ni ruke ne mogu da ispružim

ni usta da otvorim,

reč očajanje ne mogu da pomilujem, ništa nemogu da kažem rečima uteha,

izbavljenje,

reči igračka i milost me guše,

na oči mi se spuštaju one nesrećne,

koje sam zanemarivao ili ih nikadaizgovorio nisam,

ali mi se jedna od njih ugnezdilasred uzdrhtalih usana,

nikad je još nisam video u rečniku.

Блаже Конески: Везиља

О писцу на Википедији

ВЕЗИЉА – Блаже Конески

1

Везиљо, кажи како да се роди
проста и строга македонска песма,
из овог срца, што са собом води
разговор ноћни сред немира бесна?

Нек се два конца из срца опара,
један црн, други од црвене боје,
први што тугу грозничаву ствара,
а други светлу чежњу глади своје.

Па с њима нижи једноличне низе,
песму од чежње и песму од муке,
ко што ја везем на ланене ризе
рукав за беле невестинске руке.

Судбинско нешто плело се одавно
од те две нити, две речи сазвучне,
једна што буди мрак и нешто тавно,
а друга зоре крваве и мучне.

2

Везиљо, лице погнуто окрени,
погледај небо у та подна златна,
из ког се блиста и чудно шарени
твој вез сред плавог, небескога платна.

Ти не знаш никад ни за вечер касну,
ти си ко око устрепталих срна.
Тамо све боје час горе, час гасну,
две шаре твоје – црвена и црна.

Зар се не плашиш већ од блеска тога
да ће твој спомен сваки да угасе?
Зашто нестајеш тако дивна, строга,
пролазе дани, а коби се гласе.

– Спомени драги кад у души блесну
гасе се од њих ко цвеће без боје.
А ти што ловиш звук за чудну песму
већ си сам реко реч судбине своје.

И како не читати македоснку књижевност у оригиналу?! непреводива сликовитост македонског језика!

Весна Парун

О песникињи – на Википедији

Весна Парун: ТИ КОЈА ИМАШ РУКЕ НЕВИНИЈЕ

Ти која имаш руке невиније од мојих
и која си мудра као безбрижност.
Ти која умијеш с његова чела читати
боље од мене његову самоћу,
и која отклањаш споре сјенке
колебања с његова лица
као што прољетни вјетар отклања
сјене облака које плове над бријегом.

Ако твој загрљај храбри срце
и твоја бедра заустављају бол,
ако је твоје име починак
његовим мислима, и твоје грло
хладовина његову лежају,
и ноћ твојега гласа воћњак
још недодирнут олујама.

Онда остани покрај њега
и буди побожнија од свију
које су га љубиле прије тебе.
Бој се јека што се приближују
недужним постељама љубави.
И блага буди његову сну,
под невидљивом планином
на рубу мора које хучи.

Шећи његовим жалом. Нека те сусрећу
ожалошћене плискавице.
Тумарај његовом шумом. Пријазни гуштери
неће ти учинити зла.
И жедне змије које ја укротих
пред тобом бити ће понизне.

Нека ти пјевају птице које ја огријах
у ноћима оштрих мразова.
Нека те милује дјечак којега заштитих
од ухода на пустом друму.
Нека ти мирише цвијеће које ја заливах
својим сузама.

Ја не дочеках наљепше доба
његове мушкости. Његову плодност
не примих у своја њедра
која су пустошили погледи
гонича стоке на сајмовима
и похлепних разбојника.

Ја нећу никад водити за руку
његову дјецу. И приче
које за њих давно припремих
можда ћу испричати плачући
малим убогим медвједима
остављеној црној шуми.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
буди блага његову сну
који је остао безазлен.
Али ми допусти да видим
његово лице док на њега буду
силазиле непознате године.

И реци ми каткад нешто о њему,
да не морам питати странце
који ми се чуде, и сусједе
који жале моју стрпљивост.

Ти која имаш руке невиније од мојих,
остани крај његова узглавља
и буди блага његову сну!