Савремена књижевност

Савременом књиженошћи назива се период књижевног стварања после Другог светског рата, дакле књижевност друге половине 20. века. Њене корене не без разлога треба тражити у модерни.

Ако је после првог светског рата човек био суочен са трагиком овог највећег икада познатог оружаног сукоба, са узалудношћу страдања и беспомоћношћу човека, шта је требало да мисли сада после другог великог таквог сукоба? Како је могао д анађе одоговор у ументости или порицању себе? Потражио је нове одговоре.

  • Бог је мртав! – Ниче

,,Нихилизам пориче било шта вредно, реалитивизује и пориче сваки смисао. У његовој ништавности све је произвољно, случајно, и без значења. „Људска бића су свесне машине без могућности да утичу на своју судбину или да учине било шта значајно са њом. Према томе, људска бића су (у смислу вредности) мртва.“ Заступници нихилизма свој поглед на свет сматрају искреном борбом против празноверја, предрасуда, навика и обичаја чије се постојање не може оправдати разумом. Унутар те борбе нихилизам тако штеди једноставну, искрену веру, која представља психолошку нужност осећања али се бескомпромисно бори против хришћанског лицемерја.
Трагичност и бесмисао нихилизма најрадикалније одређује немачки философ Фридрих Ниче. Анимозитет према хришћанском поимању Бога и егзистенције уопште који је стекао још у раној младости утиче на то да он у развоју своје философске концепције прво „убија“ Бога, а затим и морал, а на њихово место ставља човека, односно, над-човека. Усклик „Бог је мртав!“ с нашег гледишта није само атеистичко „ослобођење“ ума од терета привида, него и суочавање човека с неутешном празнином бесмисла.
Шта заправо говори његов закључак да је Бог мртав? Он не тврди да нема бога, он чак не каже ни да не верује у бога. Не ограничава се на психолошко утврђивање одсуства вере које је у његово време у знатном порасту и не покушава да докаже непостојаност божијег бића из механичко – природних, материјалистичких позиција. Он напросто каже да је Бог данас мртав. Та тврдња је на изглед само оцена духовне ситуације савременог доба. Човек, и када је препун стрепње и страхова, не може више да се позива на Бога и да у њему тражи уточиште и смисао. Људско биће је приморано да се узда само у себе, без икакве оправдане наде.
Празнина коју је оставило убијање Бога мора бити попуњена нечим другим, нечим што ће људском бићу дати смисао. Ниче то проналази у свом над-човеку. Човек за Ничеа истовремено представља и тежњу за слободом и немогућност њеног постизања. Бити човек је нешто што стално треба прихватати и превазилазити. Ово превазилажење видимо у идеалу над-човека, који захваљујући обнављајућој стваралачкој моћи непрекидно превазилази своју чињеничну стварност и границе које она намеће. Сада, када је човек остао сам, није добро да пасивно чека да постане жртва бесмисла, боље је да од себе направи нешто ново – над-човека који му даје смисао који је Богоубиство одузело.
Нихилизам код Ничеа остаје прво и последње одредиште, није га могуће избећи, представља нужност: „…у њему свој крајњи закључак имају управо наше досадашње вредности; јер је нихилизам до краја промишљена логика наших великих вредности и идеала, – јер нихилизам морамо најпре доживети, да бисмо сазнали шта је заправо била вредност ових ‘вреднота’…“ „Нема истине, нема апсолутног стања, нема ‘ствари по себи’. Ето, то је нихилизам, и то у свом највишем смислу.“ Тако, услед смрти бога, човеку остаје да живи мучан бесмисао сопствене егзистенције…“

презето са сајта Б92

Егзистенцијализам…

Књижевност постаје елитистичка. Свако свој свет.

Чланак се уређује…

Материјал за истраживање:

Advertisements