Мрачајски прото, Петар Кочић

О писцу:

Сабрана дела

Мрачајски прото

Јазавац пред судом

Милан Ракић

О песнику:

Песме:

ИСКРЕНА ПЕСМА

O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако…

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к’о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек’ спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

Анализа песме:

ДОЛАП

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и `ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове снивȏ.

Ал` је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.

О, како те жалим! – Гле, сузе ме гуше,
Оличена судбо свих живота редом! –
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом.

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне… Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!

Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, као ија на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О, кȏ змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!

Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награда за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!

Анализа песме:

Јован Дучић

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Још бакрено небо распаљено сија,

Сва река крвава од вечерњег жара;

Још подмукли пожар као да избија

Иза црне шуме старих четинара.

Негде у даљини чује се да хукти

Воденички точак промукнутим гласом;

Дим и пламен ждеру небо које букти,

А водено цвеће спава над таласом.

 

Опет једно вече… И мени се чини

Да негде далеко, преко трију мора,

При заласку сунца у првој тишини,

у блиставој сенци смарагдових гора —

Бледа, као чежња, непозната жена,

С круном и у сјају, седи, мислећ на ме…

Тешка је, бескрајна, вечна туга њена

На домаку ноћи, тишине и таме.

 

Пред вртовима океан се пружа,

Разлеће се модро јато галебова;

Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа

Шумори ветар тужну песму снова.

Упртих зеница према небу златном,

Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,

Докле она плаче; а за морским платном,

Изнемогло сунце залази, полако.

 

И ја коме не зна имена ни лица,

Све сам њене мисли испунио саде.

Верност се заклиње с тих хладних усница…

Као смрт су верне љубави без наде!

Вај, не реците ми никад: није тако,

Ни да моје срце све то лаже себи,

Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,

И никад се више утешио не би.

ЈАБЛАНОВИ

Зашто ноћас тако шуме јабланови,

Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

Жути месец споро залази за хуме,

Далеке и црне, кô слутње; и снови

 

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

Кô олово мирну и сиву, у мраку.

Јабланови само високо у зраку

Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

 

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

Кô потоњи човек. Земљом, према мени,

Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим

Себе, и ја стрепим сâм од своје сени.

О писцу:

О делу:

Збирка песама: