Мрачајски прото, Петар Кочић

О писцу:

Сабрана дела

Мрачајски прото

Јазавац пред судом

Милан Ракић

О песнику:

Песме:

ИСКРЕНА ПЕСМА

O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако…

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к’о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек’ спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

Анализа песме:

ДОЛАП

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и `ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове снивȏ.

Ал` је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.

О, како те жалим! – Гле, сузе ме гуше,
Оличена судбо свих живота редом! –
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом.

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне… Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!

Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, као ија на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О, кȏ змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!

Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награда за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!

Анализа песме:

Јован Дучић

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Још бакрено небо распаљено сија,

Сва река крвава од вечерњег жара;

Још подмукли пожар као да избија

Иза црне шуме старих четинара.

Негде у даљини чује се да хукти

Воденички точак промукнутим гласом;

Дим и пламен ждеру небо које букти,

А водено цвеће спава над таласом.

 

Опет једно вече… И мени се чини

Да негде далеко, преко трију мора,

При заласку сунца у првој тишини,

у блиставој сенци смарагдових гора —

Бледа, као чежња, непозната жена,

С круном и у сјају, седи, мислећ на ме…

Тешка је, бескрајна, вечна туга њена

На домаку ноћи, тишине и таме.

 

Пред вртовима океан се пружа,

Разлеће се модро јато галебова;

Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа

Шумори ветар тужну песму снова.

Упртих зеница према небу златном,

Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,

Докле она плаче; а за морским платном,

Изнемогло сунце залази, полако.

 

И ја коме не зна имена ни лица,

Све сам њене мисли испунио саде.

Верност се заклиње с тих хладних усница…

Као смрт су верне љубави без наде!

Вај, не реците ми никад: није тако,

Ни да моје срце све то лаже себи,

Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,

И никад се више утешио не би.

ЈАБЛАНОВИ

Зашто ноћас тако шуме јабланови,

Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

Жути месец споро залази за хуме,

Далеке и црне, кô слутње; и снови

 

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

Кô олово мирну и сиву, у мраку.

Јабланови само високо у зраку

Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

 

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

Кô потоњи човек. Земљом, према мени,

Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим

Себе, и ја стрепим сâм од своје сени.

О писцу:

О делу:

Збирка песама:

Алекса Шантић

Дело:

О аутору:

Претпразничко вече

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
и глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише кô нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Кô символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У То би халка закуцала. — “Петар!“
— Ускликне отац — “Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело —
Отворите му!“ … И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, кô ведар сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла стеко’… сте давно!
Пуста је соба… моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал’ глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема… Сам, кô камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола, —
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге —
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил’ би ова јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!… Све у блијеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисати сјен туге…
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

“Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију, —
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна“…

И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зâри…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…

1910 — 1911.

О делу:

 

Вече на шкољу

Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог-
Ишту. Ал’ тамо,
Само
Ћути распети бог.

И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

О делу:

Анологија новије српске лирике, Богдан Поповић 

bp

ДЕЛО:

АУТОР:

О ДЕЛУ:

ЗАНИМЉИВОСТИ:

  • Песник који је убио своју вољену (чланак) – Блиц
  • Један од песника који је имао срећу да за његове песме Богдан Поповић мисли да су ,,целе лепе“ био је Велимир Рајић, песник рођен у Алексинцу, чију је песничку славу пронела песма На дан њеног венчања:

Ујка Вања, А.П.Чехов

Кликни → Ујка Вања (ПДФ)

О писцу:

Бележница:

Књижевни споменар:

,,Човек је обдарен разумом и стваралачком моћи да би умножио оно  што му је дато, али досад он није стварао, него само рушио…Кад посадим брезу и после видим како се она зелени и њише на ветру, душа ми се испуни поносом…“ (Астров)

,,то је таленат…Смелост. слободна мисао, широки замах. Посади човек дрвце и већ замишља шта ће од тога дрвцета кроз хиљаду година, већ назире срећу човечанства. Такви су људи ретки, њих треба волети…“ (Јелена)