Човек пева после рата, Душан Васиљев

О писцу:

Песма:

Човек пева после рата

Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?

Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!

А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!

О делу:

Плава гробница, Милутин Бојић

Још један клик овде

За Милутина Бојића важи реч наше народне тужбалице: Јуче у дом, данас у гроб. Живео је свега двадесет пет година, од 1892. до 1917, када је за време светског рата умро у једној солунској болници од туберкулозе и остао да лежи у туђој земљи.

Као сваки човек особита дара, и Бојић је имао лични живот, и живот који је део мисије његова народа. Лични живот Бојићев, због кратка века и многих ратова, само је један одломак. Ратови су пререзали и школовање, и личну поезију, па и егзистенцију. Није Бојић дочекао ни пробој на солунском фронту, ни повратак избеглица о којем је унапред певао; није видео своје сценске песме на сцени; није се вратио у свој ослобођени Београд ни мртав; није сазнао шта је роду своме оставио кад је написао ремек- песму Плава гробница.

Ако погледамо онај други Бојићев живот, имамо пример једне лепе снаге усредсређења и зрења, и као резултат, низ неколико савршених песама. Те песме стоје данас као иконе у лаври, и значе историју народну и благо народно. Брзо се код нас зре и брзо мре. Ако не с пушком у руци, а оно с руком на пушци је створена сва духовна тековина наша. У седам година рада, од којих близу пет ратних година, прошао је Бојић радним и самртним маршем пут од обичне, плотске поезије до највише, до молитвених ода народу своме благословеном и несрећном, народу који „смрћу живи“, чија је историја зато, као зидање једне вечито недограђене цркве, где се свака генерација пење да свој крст дигне и углави нада све раније крстове.

Из књиге Исидора Секулић – Домаћа књижевност ΙΙ

Припрема за час о роману „Сеобе“

Преузето са сајта ,,Књигољупци“

knjigoljupci

Наставна јединица: „Сеобе“(прва књига), Милоша Црњанског

Роман „Сеобе“, Милоша Црњанског спада у штиво које ученици из генерације у генерацију све мање читају, сматрају га неразумљивим и неприступачним и зато се нерадо, а то значи и неадекватно припремају за обраду ове наставне јединице.
Нови приступ часу, сугестије и информације које ученици могу добити посредством неке интернет странице можда неће поспешити читање, али може смањити њихов отпор према делу и припремити их да се отворе за разумевање његовог садржаја.

Васпитно-образовни задаци: Упознавање са поетиком и стваралаштвом Милоша Црњанског. Спознавање места аутора у окриљу епохе међуратне књижевности. Препознавање одлика суматраизма и откривање значења и порука у роману „Сеобе“. Оспособљавање ученика за самостално истраживање и одгонетање смисла уметничког текста. Успостављање везе између уметничке стварности и живота (у историјском и савременом контексту). Развијање сарадничког односа у тумачењу уметничког дела. Подстицање ученика на размишљање о суштинским вредностима у животу појединца и народа. Неговање љубави и самопоштовања према сопственом националном…

View original post 1.075 more words