ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (1787-1864)

Српски лако

Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада – Вук Стефановић Караџић

Пре устанка на почетку деветнаестог века и пре Вука, у очима Европе и у сопстевеним очима, били смо несрећни бунтовници, туђи војници, хајдуци, пандури и чифчије, одметнути или мирни турски поданици, који су се тужно поносили некадашњим својим царевима и краљевима, њиховом слободом и њиховим задужбинама-манастирима. Устанци су нас представили Европи и нама самима као ратнике кадре да извојују националну слободу. Вук нас је представио Европи и нама самима као народ од духа и дара. Устанци и Вук дали су нам име, свест, самопоузадње, достојанство и отворили нам будућност. Вођени за сву слободу, колико за националну толико и за социјалну, устанци су непрекидно надахњивали против сваког поробљавања – под Обреновићима…

View original post 192 more words

Advertisements