Исидора Секулић: О култури

Шта је култура? Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама нешто је друго. Оплемењивање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха.

Књижевна култура то је читање, то је књига у џепу стално. Чувено име Шели, кад је тог дивног песника избацило море на копно, није у џеповима имао сендвиче, ни новца, имао је, умро је с њом, књигу. Читање то је култура. Школа, почетак културе; путовања – културна панорама: читање – страст и сласт културе, култура сама.

Да ли сте довољно размишљали о чудовишности, о чуду, о величанству језика? Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једна култура оставља и даје. Сви људи не читају латинску и грчку књижевност, али сви културни људи и данас говоре помало грчки и латински. Пуно је грчких и латинских термина у култури целог културног света. Старе књижевности хебрејска, грчка, римска, држе те језике, а ти чудесно развијени језици држе те књижевности. Језици се мењају, наравно, јер су продукти живота, али у тим променама лежи жива снага и тенденција усавршавања. Жив је и напредан народ који језик свој усавршава. Све што један народ има и зна, инвентарисано је и категорисано у језику, све конкретно и све апстрактно. Развијен језик, моћан језик, то је стихија; као да он сам ствара, а ми комбинујемо његове крупне и ситне творевине, његове виртуозности.

Од резане трске почење скулптура; од имена травки почиње латинска симболика. Има Гете велику реч: „Ако си успео са срочиш неколико добрих стихова на језику израђену (образовану), на језику који за тебе мисли и пева, онда то још не значи да си песник.“ Но ако версификатор на такву језику још и јесте песник, онда јесте ли искусили, код таквих писаца, песника или прозаиста – уметника, налазимо текстове, некад сасвим кратке, који нам запале мозак као буктињу, а кроз душу нам запева тако нешто дивно, да је одјек од те музике – „одјек од тог звука и суза“.

Кажем сабеснику: – Понеко место, један стих, један ред прозе, ходају ми испред духовних очију некако човечијим ходом. А кад хоћу да се смирим, узмем да то прочитам телесним очима, буде још снажније антропоморфније: формално осећам да испред тога текста неко лежи, жив човек или моћна сен.

Додатак – клик на линк ↓

О култури

Реч године

О Исидори Секулић

Сусрети са Исидором Секулић, Владета Јеротић

Исидора Секулић говори о књижевној култури, о потреби савременог човека за целоживотним учењем и улагањем у себе. Сведоци смо да је данас читање давно заборављена вештина, а читање из забаве ретка али тешко излечива болест. Чак и моји ђаци, којима је намењена ова страна,  моју најаву лектирних дела изједначавају са операцијом на отвореном мозгу (БЕЗ АНЕСТЕЗИЈЕ!). 🙂

Стављајући се у опасност да постанем најжешћи смарач, нудим још један текст, овог пута о општој култури. Написала га је Бојана Илић, студенткиња германистике и данског, а ја набасала на њега док сам тражила материјал за своје ученике, који не воле да читају и мисле да су они као будући инжињери изузети од познавања правописа или онога што се сматра општом културом или књижевном културом. А шта је општа, а шта књижевна култура? и ко су културни људи? Шта је интелектуалац?

Чему служи општа култура?

На размишљање на ову тему навео ме је разговор са једним одраслим (притом факултетски образованим!) Немцем, који је додуше завршио факултет у области машинства, али који се није изненадио када сам му рекла да ми је чудно што цело одељење једне немачке гимназије није чуло за Лава Толстоја, ни “Рат и мир”. А професорка књижевности је рекла како је “чула за списатељицу Ану Карењину, али није још ништа од ње прочитала”. Он ми је рекао да то никако није чудно, јер ни он није чуо за њих – а и зашто би, он се бави машинством!

То онда треба да значи да они који не заврше Филолошки факултет не треба да познају правопис, а они који не заврше Филозофски не морају да знају ко је Кант! Овакав став је потпуно погрешан.

Човек је по природи радознао и има потребу да стално нешто ново сазнаје. Раније су књиге биле те које су задовољавале ту нашу потребу за нечим узбудљивим, новим, за авантурама и невероватним причама. Књиге су одушевљавале и инспирисале. Данас је све поједностављено: телевизија и компјутери су ту да би одушевљавали, а не треба ни да их тражите, њихов је задатак да нађу вас, да нађу што више публике. Телевизије се боре за што већу гледаност, па су “реалитy схоwс”, “талк схоwс” и трачеви о познатима главни садржај већине телевизија, а уз то и у ударним терминима. Све је мање културног садржаја, а и постојећи залази у све ситније сате, тако да они који раде (рано устају) немају прилике да га прате. Као што је Јелена Карлеуша једном приликом изјавила, њена рубрика у “Курир”-у има много већег утицаја на јавност него “НИН”, што је нажалост тачно.

Али не може се човеков живот базирати на меморисању информација о изјавама, браковима и разводима познатих личности. Познате личности живе од тога што су познате и што неко пише о њима. А самим тим што су они познати, следи да смо ми непознати – а онда и мање битни? Парис Хилтон постаје нечији идол и онда је сасвим у реду не читати књиге – јер, ни Парис их не чита.

Данас млади све више користе три тачке (…) у недостатку речи и начина да искажу оно што су замислили, мешају латиницу и ћирилицу, јер све мање читају. Постоје средњошколци који признају да никада у животу нису прочитали ниједну целу књигу, српски полажу помоћу интерпретација књижевних дела, а некад и без њих.

У Србији је само 7% становништва факултетски образовано. (Министарство се брани тиме да се по европским стандардима и више школе рачунају у категорију заједно са факултетима, што би онда чинило 11%.)

А општа култура је писменост! Да не бих рекла “проширите видике”, проширићу свој савет: радите на себи! Немојте пратити шта други раде, урадите нешто сами. Наравно, треба бити информисан, знати ко је та Парис Хилтон, али онда треба урадити нешто за себе. То не мора да значи прочитати цео “Рат и мир”, али значи стицати информације из различитих области, имати слику о ономе шта се дешава у дурштву, како ствари овде функционишу или не функционишу, шта је реално, шта је у реду, шта је нормално, шта је толеранција. Немојте дозволити да вас неко учи да мрзите једну или другу групу људи из било ког разлога. Имајте своје ставове и ако радите нешто из убеђења, радите то онда из свог, а не туђег!

Школски систем може се кривити и критиковати, али ако школски систем и не испуњава своју улогу, онда треба сами да је испуните. Не мора политика да вас интересује, али знајте шта се дешава у Либији; не морате волети географију, али знајте барем главне градове европских држава и разлику између Монголије и Молдавије; не морате волети историју, али погледајте ко су били Немањићи а ко Обреновићи и шта је то Византија; будите хришћани, али знајте шта је и будизам и ислам, и мрзите слободно филозофију, али погледајте о чему су говорили Сократ и Платон! Нека делује све беспотребно и глупо, али верујте ми, Платон је имао више да каже од Парис Хилтон.

Нека у западним друштвима буде тренд да знаш своју струку и да ни за шта друго ниси чуо, али код нас не мора. Знати значи имати избор, бити критичан и имати сопствене ставове и управљати нечим, па нека је то само сопствени живот, али и то само сасвим је, сасвим довољно!

Штребери никад нису били омиљени – јер су штребери! Али реч штребер потиче из немачког језика од глагола “стребен” и значи тежити нечему, ићи ка неком циљу. Конотација речи јесте промењена у негативном смислу, али њена суштина није негативна.

Американци углавном нису штребери, “Американци су глупи”. Према недавном истраживању, скоро трећина основаца није умела да пронађе своју државу на карти света, а од укупног становништва чак петина то још увек не уме. У том смислу, радије будите штребери!

Зато: треба имати општу културу, бити критичар друштва и не дати се лако одушевити чисто терминолошким изражавањем политичара, на пример, који могу и овим речима да вас убеде како је за државу, а и за вас веома корисно куповати баш црвене патофне! Ово је један типичан пример “високоумног” празнословља: “Поштовани пријатељи, уважене колеге и сарадници, непрестано повећање квалитета и активности гарантује учешће једне значајне групе у формирању правца едукације у циљу напретка. Пракса свакодневног живота показује да почетак опште акције заузимања ставова помаже у припреми и реализацији нових погледа, а богата и разнолика искуства показују тренд јачања и развоја структура!… Купите црвене патофне!”

А ви немојте, него се распитајте ко је Лав Толстој и одлучите сами за себе шта је добро а шта су празне приче, када вас неко искоришћава, а када радите за себе!

преузето са http://wannabemagazine.com/cemu-sluzi-opsta-kultura/

Ако сте дошли довде, велика је вероватноћа да сте неко од мојих ђака који треба да напишу есеј о општој или књижевној култури у односу на понуђене чланке. Не очекујем више од десетак реченица којима ћеш изразити сопствени став о изабраној теми и који можеш оставити као коментар на овај чланак (потпиши се именом). 🙂

Хвала што сарађујеш!

И још мало забаве за крај:

клик → Тест опште културе из 2013. (провери се) 🙂

Advertisements