Барокне тенденције у српској књижевности

Историјски контекст:

– Србија под Турцима; граница на Сави и Дунаву; велика сеоба Срба 1690;

– прелазак Саве и Динава није значио само ступање са балкана у Европу и бежанију од Турака, већ и прелазак ,,из средњег века у модерно доба“ (Скерлић) али то је процес који траје читав 18. век, све до Доситеја.

– на новој територији – сусрет са просветитељством, али калуђери из Србије настављају средњевековну традицију (Кирпијан и јеротеј Рачанин, гроф Ђорђе Бранковић, Гаврил Стефановић венцловић)

У сусрету са већ просветитељском Аустроугарском, немогуће је избећи нове утицаје, па се током 18. века мешају различити утицаји – средњевековно и ново, духовно и световно, црквено и грађанско; промене доживљава и књижњевни језик;

– обећане повластице, изневерена обећања, повољнији положај српских избеглица почетком 18. века, везе с Русијом, рускословенски и прекид са традицијом (руски учитељи и руски биквари).

Сако би прекинула везу Срба са Русијом, Аустроугарска је забранила употребу ћирилице и рускословенског језика ван цркве 1799. форсирајући народни језик и латиницу, али високи клер дошао је до средњег решења – користи славеносрпски (мешавина рускословенског и српског народног).

Дуализам који се јавио још на самим почецима словенске писмености, и сада се наставља, јер се славеносрпски везује за уски круг учених људи, иако је циљ ове оријентације према православној Русији у тренутку кад је матица под муслиманима, а окружење католичко, била очување традиције и духа. Истовремено, то накратко одлаже враћање народном језику и његово промовисање као књижевног.

Са рускословенским језиком долази и утицај руско-ускрајинског барока, тако да књижевно стварање после Велике сеобе поприма извесна барокна обележја:

– стилско богатство (алитерације, понављања, анафоре…)

реторска и декламарорска дикција;

раскош не само у изразу, већ и у графичком представљању (раскошно украшени рукописи, вињете, иницијали…)

Најнегованија књижевна врста била је беседа, а како је била намењена народу, није сва прожета бароком, јер би народном човеку онда била далека, па зато говоримо о тенденцијама.  Најбољи и најплоднији представник српског барока био је

Гаврил Стефановић Венцловић.

Садржина његових беседа јасно показује и намену – сазнање и поука намењени су пастви која није имала прилике да се школује и учи, јер школа није било. Писао беседе са разноврсним и новим темама и увек на народном језику (претеча Вука).

У песми ЦРНИ БИВО У СРЦУ бави се темом подвојености у човеку, човековом борбом са самим собом, што ће бити тема модерне поезије 20. века (150 година после њега.

ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Велики се то ђаво,
као црни биво у срдцу гнезди.

Eво сâм то видим
да неки други завичај злочест,
у моме телу војује
супроћ мога умља.
И који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
Јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни дуге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.

(сазнање – питање – одговор)

(Не)досадни додатак:

Беседник српских шајкаша

Захарије Орфелин

Био је крупна фигура књижевног живота Срба у Угарској током 18. века; један од најпросвећенијих људи свог доба – српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника.

И он објављивао на рускословенском, али и на народном језику…Његова поезија је дело времена и актуелних политичких и културних потреба српског народа у Угарској. у своје време имала значајну функцију и испунила своју мисију, па зато данас пред њу не треба стављати строге уметничке критеријуме и тражити од ње трајну уметничку вредност.

ПЛАЧ СЕРБИЈИ

јејаже сини в различнија государства расјејали сја

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша прође плодна,
пресилнима царева и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.

Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ,
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
оштрим мачем падоше у својој держави.
Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к већ различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хлу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ – а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Једна чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, – ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, – о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терзајући с’, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју посљедњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свијету?
Сад слушкиња наша бист, дала с’ нам под пету.“

И сви моју пророци славу возљубили,
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испуштава своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија са плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојом храбростју прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, – то је свима жеља.

Косе моје на сабљу врази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Србије жалосна, баце душу твоју.

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасвим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногама врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свој вожда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
носе бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале от слободе своје, –
утјесњени левити, жалосно срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различними мукама к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене саму јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја?

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешчем м’ зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довијека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

(Не) досадни додатак:

Орфелиново звонце

Advertisements