ЕВРОПСКА КЊИЖЕВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

  • Период између Првог и Другог светског рата.
  • Покретач: незадовољство постојећим животом, потреба уметника за радикалним променама у уметности и друштву.
  • Историјске околности: Први светски рат, Октобарска револуција, оштра подељеност у друштву, економска криза.
  • Низ струјања (-изама)
  • Осећања: стрепња, страх, љубав, братство…
  •  Трагање за формама и изражајношћу који ће изразити трауму човека изашлог из рата
  • Писци су политички ангажовани
  • Слободан стих, променљив ритам, стил препун стилских фигура…

  

ЕКСПРЕСИОНИЗАМ

 

  •       Expressio (лат.) – израз, изразити себе.
  •       Настао у Немачкој.
  •       Трајање 1910-1925.
  •       Изражавање најдубљих импулса новог човека 20. века.
  •       Побуна против механизације живота и стравичне судбине   човечанства.
  •       Одбацивање претходне уметности, култа класичне лепоте и хармоничности.
  •       Потпуна слобода у животу и уметности.
  •       Снажном акцијом супротстављају се усамљености и страху.
  •       Теме: социјално-класна питања, болест, смрт, визија космичког пространства..
  •       Антиратна расположења
  •       Лирика и драма.
  •       Осећања: потресеност, страх, сажаљење, љубав, братство међу људима, узбуђеност, борбено-револуционарни занос.
  •       Сажета реченица, слободан…

View original post 437 more words

Мрачајски прото, Петар Кочић

О писцу:

Сабрана дела

Мрачајски прото

Јазавац пред судом

Милан Ракић

О песнику:

Песме:

ИСКРЕНА ПЕСМА

O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако…

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к’о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек’ спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

Анализа песме:

ДОЛАП

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и `ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове снивȏ.

Ал` је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.

О, како те жалим! – Гле, сузе ме гуше,
Оличена судбо свих живота редом! –
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом.

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне… Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!

Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, као ија на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О, кȏ змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!

Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награда за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!

Анализа песме: